Buđenje, Kokane, krečenje!“ ovako bih mogla da započnem ovu Bisinu epizodu ludila. Krečenje! Elem, kako je sve nekako u doba korone postalo moderno, ljudi su počeli da se bave zemljoradnjom, otkrili su đedovinu, očevinu, malu livadu iza kuće, pokupovali su najskuplja bicikla, sa brzinama i bez, korpama i bez i naravno ljudi su počeli da kreče, osvježavaju svoje prostore, rade nešto lijepo i korisno. E, mi smo familija,koja je odlučila da sačeka „popuštanje“ mjera, pa da sebe dodatno veže za kuću novim izazovom zvanim, krečenje. Dakle, Bisa i njen domaćin ulaže u nov projekat, radni naslov „kako ćemo ni mi ne znamo ali bitno je da imamo volju“. Majko milosna, nema tog umjetnika, vizionara koji bi nas usaglasio, ja nešto hoću, a sa druge strane je „to je baš bez veze“, muž nešto predlaže a ja „ao meni se to ne sviđa“, na pitanje majstora „u koju ćete boju zidove dnevne“ (prazni pogledi, umornih koronaca a u duši pjesma „oči boje duuuge sad mi trebaju“) Ne znamo prijatelju ali ćemo smisliti. I dok nas prati majstor iz radnje i nutka u ruke ton kartu pozdravlja nas riječima „aj čujemo se za pe-šes dana“. Jedva je čekao da odemo. A onda pripreme, đe ćemo kud ćemo, kako ćemo. Bisa optimista „ada lagano, sve je to divno“ i ode da kuva kafu, dok se domaćin muči oko stvari i premješta sa lijeva na desno. Ženo Božija, jel moguće da ovoliko robe djeca imaju a da stalno traže „još i još“. Nemoj tako, brzo izrastaju, a sve je u pravu, tone nepotrebština, al da priznam „JOK”. A da bacimo nešto? Neee! Sve treba, svaka krpica, svaka knjiga, svaki neseser, sa svim sitnicama, svaka korpa, svaki papirić, svaka uspomena. Ali to je staro Biska tristo godina i nije više moderno. „Nema veze. Jel znaš od koga sam ja to dobila? Od majkine sestre od tetke iz Smedereva koja kad je išla na more, donijela to meni maloj iz Sutomora. Ne mogu bre da to bacim, greota je“. I dok tako nešto izgovaram kontam da mi ta stvar baš , ali baš ne treba. Baba tetka se davno upokojila, pa dako i Bog oprosti ako ih frknem u smeće. I onda počinje to predivno „oslobađanje“ i bacanje svih loših energija, davnašnjih krpica, ono što čeka da se „moda vrati i da Bisa opet bude mršava“. Oslobađam se onog što će mi „valjati nekad“, i što „leba ne jede“ a jede meni živce. I prenosim sve te gluposti godinama iz fioka u ormar, sa lijeva na desno, i frk - smeće. Uh , koje olakšanje. „Đe mi nesta onaj braon kaputić, mora da sam ga bacila, a nek sam vala, drugi se ne bi kupovao nikad. A i ide ljeto. A možda i smršam. FRK- Smeće. Kad bi se tako nekih ljudi čovjek mogao otresti, pa jednostavno u kesu i frk u smeće. Ali teško. Te neke gube su upornije od bilo koje buđi il kamenca. Tvrdokorne fleke od kojih nema spasa. Sem kontejnera. Ali kontejnera zaborava i nespominjanja. Jer sve loše o čemu se priča, raste, stoga ćutim. No, vratimo se krečenju. Druga faza ludila je odabir boja. Lila -ne , jer kažu da je boja suicida, a nemoj ni žutu – ljubomornu, sa čim ću da je složim, a ne tuuu ona je izašla iz mode devedesetih, a da stavimo sve u bijelo, što misliš? I tako satima, danima. Nije lako biti domodržnica, pa smisliti pravu boju. Treba u te zidove gledati makar godinu dana. A neka tehnika, neka mustra. Čovječe, danas su moleri ko akademski slikari, trista tehnika „sahara, velvet, kulir“ tačno čovjek da se pogubi. Al tek što volim gletovanje, šmirglanje, šalovanje, tone prašine i šuškanje zaštitne folije, pa to je muzika za moje uši. Ajmo mi majstore svi po jedno pivo pa nek ide život. Preživjeli smo sankcije, koronu pa ćemo i krečenje. Više detalja u sledećoj epizodi.